Милош је своју прву песму написао још у материци своје мајке. Од тада он непрестано пише, или како он воли да каже од тада непрестано тка своју душу у реци, не би ли је сачувао од пролазности. Његов стих је слободан, као и он сам, у овом свету пуном стега. Фокализатор је често у женском лицу, иако он не зна шта је фокализатор. Инспирацију проналази у фекалијама модерног друштва, које не разуме сањалачку настројеност усамљеног бића окованог прометејским ланцима. Да би песма настала, каткад је довољна шољица кафе на сточићу, усемљена поред фотоапарата и српско-хрватско француског речника. Када се не изражава у поетској форми, он радо воли рећи покоју латинску сентенцу, а понекад пак узме гитару, прашњаву од суза и оплете старе еx-yu хитове.